Adam Bid

136 ЏОРЏ ЕЛИОТ

необузданог таласа. Артур се сам запрепастио пред силином са којом га је та фантазија дочепала; готово је дрхтао док је чешљао косу: ах, шта, то је због оног лудог каса! и зато што је направио озбиљно питање од ништавне ствари, мислећи о Бог зна каквим последицама. Срешће се с Хетом, да би се мало забавио; тако ће избацити из памети све оно страшно и озбиљно. Свему је томе крив г. Ервајн. „Да он није ништа рекао, ја бих мање мислио о Хети него о хромој нози кобиле Меге“. А дан је баш некако згодан да оде до Ермитажа, да се тамо испружи на

диван и доврши читање Зелука д-ра Мора, пре него,

што дође време ручку. Ермитаж је стајао у боровику — на путу којим ће Хета сигурно проћи кад пође кући. И тако, ништа природније и простије: сусрет с Хетом биће само случајност његове шетње, а никако не њен циљ.

Артурова је сенка стала промицати између стогодишњих храстова у парку много раније него што би се очекивало од умерна човека, и у врело поподне; тек је било четири сата, а он је већ стајао пред високим и узаним вратницама што воде у густу шуму око једног дела парка, названог -боровик. Али. не зато што би ту било много борова, него што их је било мало. То је била шума од букава и липа, прошарана овде онде брезама, сребрно светлих стабала, шума по каквој се најрадије врзмају виле; ви чисто видите њихове беле, сунцем „обасјане облике, како сијају кроз грање, или вире иза благих контура какве велике липе; ви чисто чујете њихов звонки смех, али ако загледате јаче својим радозналим профаним очима, виле нестају иза сребрнастих бреза, варају вас да су вам се то од жубора поточића причинили њихови гласови, преображавају се можда у риђасте веверице, које вам измичу и смеју се на вас озго, са највиших грана. Нијето била шумица са шишаном травом, ни са тврдим, равним шљунковитим стазама; него су то биле уске, у земљу усечене путање, оивичене танким рубовима нежних маховина, путање које изгледа да су изређане по одобрењу стабала и џбу-