Adam Bid

АДАМ БИД 137

нова , који се са респектом склањају у страну, да би видели високу царицу белоногих вила.

___Артур Дониторн је пролазио најширом од тих путања, између редова букава и липа.Било је мирно поподне; златна светлост се чежњиво провлачила између високих грана, овде онде само падајући по пурпурној путањи и њеним рубовима обраслим маховином; — једно поподне, када судбина скрива своје хладно и страхотно лице иза магличасто сјајног вела, грли нас топлим паперјастим крилима, и опија нас дахом мирисним од љубичица. Артур је врљао туда безбрижно, с књигом под пазухом, али не гледајући у земљу, каошто чине замишљени људи; него се његове очи упирале у онај удаљени савијутак пута, којим мора сад скоро наићи мала једна прилика. Ах! ево је! прво једна мрља светле боје, као тропска птица међу гранама, па затим живахна фигура, с округлим шеширом на глави и с малом корпицом под мишком; па затим тамно поцрвенела, чисто преплашена, али ипак весело насмејана девојка, која се, збуњена, али срећна погледа, прописно поклонила, кад јој Артур приђе. Да је Артур уопште имао времена да мисли, он би нашао да је чудно што се и он осећа збуњен; осетио би да је и он поцрвенео; једном речју, да изгледа тако будаласт као да га је нешто изненадило, а неда је нашао што је очекивао... Сироти! која штета што њих двоје нису билиу златном добу детињства, кадби могли застати, удивљени, с лицему лице, гледати се са страшљивим задовољством, пољубити се као два лептира, и одгегуцати даље да се играју. Артур би се после вратио кући, свом кревету и свиленим завесама, а ЖХета свом јастуку од обичног домаћег платна; и обоје би спавали без снова, а сутра | дан би се једва сећали шта је било јуче,

Артур окрете натраг, и пође поред Хете не знајући зашто. Први пут су сад били сами заједно. Какву чудну. моћ има та прикривеност. Артур неколико минута није смео да погледа у ту малу масларку. А Хета, она је корачала по облацима, носио ју је топли зефир; заборавила је на своје ружичасте траке;