Adam Bid

138 ЏОРЏ ЕЛИОТ

престала да осећа своје удове, као да се детињска душа претворила у водени крин, и нише се на воденом огледалу, а загрева је подневно сунце. Учиниће се као противречност, али је факт да је Артур црпао неку извесну сигурност и поверење из своје застрашености: његово стање духа било је сасвим друкчије него што се он надао да ће бити кад се сусретне с Хетом; усред тих неодређених осећања, њему дође мисао да су његове раније борбе и сумње биле непотребне. · -

— Сасвим сте добро урадили што сте овим пу тем пошли у дворац — рече Артур, спустивши очи на Хету; — он је и лепши и краћи него обични пут.

— Да, господине, — одговори Хета уздрхталим гласом, скоро шапућући. Она није знала како се говори с господином каошто је био Артур, и зато се, ташта каошто је била, устезала да говори.

— Долазите ли сваке недеље код г-ђе Помфрет 2

— Да, господине, сваког четвртка, изузев кад она излази куда с мис Дониторновом.

— А она вас учи нечем, јел'те2

— Да, господине: учи ме како се поправљају чипке, што је она научила на страни — и како се поправљају чарапе; изгледа као плетено, не би рекли да је закрпљено; и учи ме кројењу.

— Да се ви не спремате за службу код какве госпође 2

— Ја бих то врло волела. — Хета је еад говорила гласније, иако још уздрхталим гласом; све јој се чинило да мора изгледати капетану глупа, каошто Лука Бритон изгледа њој.

— гђа Помфрет вас дакле увек чека у ово доба 2

_—_ Она ме чека око четири сата. Данас сам задоцнила, јер ме ујна није могла раније пустити; али уобичајено време је четири сата, јер тако стижемо да што урадимо пре него што зазвони мис Дониторнова. — Ах, онда вас ја не смем задржавати; а хтео сам вам показати Ермитаж. Јесте ли га већ видели 2

— Нисам, господине.