Adam Bid

АДАМ БИД 139

— Овуда се скреће до њега. Али сад нећемо ићи. Показаћу вам га други који пут, ако га желите видети. =— Молим вас, господине.

— Враћате ли се свакад овим путем, у вече, или се бојите да пролазите тако усамљеним путем »

— 0, не, господине; никад не буде доцкан; ја увек излазим у осам часова, а сад је вечером тако видно. Моја би се ујна љутила кад не бих стигла кући до девет сати.

— Можда баштован Крег долази да вас прати 2

Хета поцрвене као рак по лицу и врату. — „О не, не, ја му не бих ни допустила; ја њега не волим — говорила је убрзано , а сузе срџбе навреше тако одједаред, да јој се једна суза скотрља низ зажарени образ још пре него што је довршила реченицу. Па онда је обузе силан стид што је заплакала, и то јој за подуже време помути срећу. Али убрзо она осети да јој се мишица једна краде око њене, и мек један глас рече:

— А зашто сте заплакали, Хетаг ја нисам хтео да вас срдим; низашто на овом свету, ви мало пупољче! Немојте плакати. Погледајте ме, иначе ћу мислити да нећете да ми опростите!

Артур положи руку на меку мишицу која је била до њега, и наже се над Хетом умиљато и молећиво. Хета подиже своје дуге, влажне трепавице, и сусрете се с Артуровим очима у меком, плашљивом погледу. Колико ли је времена прошло у она два три тренутка, док су им се очи среле и његова мишица додиривала њезину! Љубав је тако проста кад је неком свега двадесет и једна година, и под његовим погледом трепти мило девојче од седамнаест, као да је пупољак, који с дивљењем и усхићењем први пут отвара своје срце јутру. Тако младе и безазлене душе приближују се једна другој као две баршунасте брескве, додирну се лако, и онда остану у миру. Оне се сливају једна у другу лако, као два поточића,

"који само томе и теже да се споје, и вијугају кроз најбрснатија скровишта. Док је Артур гледао у