Adam Bid

АДАМ БИД 143

по травним алејама, и боље истицала њихово живо зеленило него што чини јака светлост подневна; она није мислила ни о чем што је око ње. Она је видела само оно нешто што се може збити: да ће Артур Дониторн изаћи пред њу код борова. То је била истакнута страна слике која је Хети лебдела пред очима; а у позадини те слике било је нешто светло магличасто: дани који неће бити као дотадањи дани њенога живота. Било јој је као да је обећана неком речном божанству, које је сваког часа може одвући у своје чаробне просторије под воденим огледалом. .Ко може знати шта ће све доћи после оног неочекиваног омамљујућег задовољства. Да јој је однекуд, из непознатог извора, стигла скриња пуна чипака и свиле, и драгуља, зар би могла не помислити да ће се затим и сва њена судбина изменити, и да ће је сутрашњи дан изненадити нечим још радоснијим> Хета није никад читала роман; а да јој је који и дошао до руку, ја држим да би речи и изрази били за њу тешки; како дакле да нађе израз за оно што је очекивала 2 Њена очекивања су била тако без обличја, као слатки иопојнимириси у башти дворца, који су се ширили крај ње док је пролазила кроз баштенску капију.

Дошла је већ и пред другу капију, на уласку у боровик. Она уђе у шуму, у којој је увек било сумрачно, и са сваким кораком осећаше да је више и више обузима хладна страва. Ако он не дође! Ох, како би то било страшно: изаћи на другом крају шуме на незаклоњен пут, а не видети се с њим. Она стиже, полако идући, до прве окуке што води ка Ермитажу — а њега нема. Она мрзи зечића што јој претрча стазу; она мрзи све што није оно што би желела да је. Иде даље, блажена кад поново дође до савијутка, јер, можда је он ту, иза њега. Не. Она почиње плакати; срце јој препуно, сузе врцају на очи; дубоко уздахну, крајеви усана јој задрхташе, и сузе стадоше сустизати једна другу.

А не зна да има још једна окука пред Ермита"жем, и да је већ близу ње, и да је Артур Дониторн само на неколико метара од ње, сав испуњен једном