Adam Bid

144 ЏОРЏ ЕЛИОТ

мишљу, мишљу на њу. Да још једаред види Хету та је чежња расла у њему за последња три сата, и прешла у грозничаву жеђ. Наравно, не зато да је види, да би јој опет говорио у оном љубавном тону у који је, несмотрено, упао пре ручка; него да ствар поправи љубазношћу једном која ће бити врста пријатељске учтивости, и да Хету одврати од заблуда које би могла имати о њихову односу.

Да је Хета знала да је он ту, она не би плакала; и то би било боље, јер би се онда Артур, може бити, понашао паметно, како се решио да ће. А овако, кад се он појави из побочне алеје, она стаде и погледа у њега, а две крупне сузе јој се скотрљаше низ образе. Шта је друго он могао чинити него да јој говори нежне и умирујуће речи, као да је неко кученце светлих очију с трном у шапи:

— Да ли сте се од нечега уплашили, Хета2 Да нисте што видели у шуми Немојте се плашити ја ћу вас сад штитити.

Хета јако поцрвене, не знајући да ли је срећна или несрећна. Зар опет плакати — Шта ли мисле господа о девојкама које тако плачуг Није била у стању да каже ни толико колико једно не, само је окретала главу од њега и брисала сузе са образа. Па ипак, паде једна крупна суза на ружичасте пантљике којима је био везан шешир: Хета је то врло добро знала.

— Хајде доста, будите опет весели, насмејте се на мене, и реците ми зашто плачетег Хајде, реците ми.

Хета окрете главу к њему и прошапта: „Мислила сам да нећете доћи“, и полако се осмели да му погледа у очи. Тај је поглед био и сувише моћан: морао би Артур имати очи од гранита египатскога, па да јој не врати поглед пун љубави.

— Мало преплашено птиче! мала ружа у сузама; лудо јагњешце! Сад више нећете плакати, кад сам ја уз вас, је'л те да нећете 2 |

Ах, он није знао шта је говорио. Није он МИслио то да каже. Његова се рука стаде опет оба-

у | | | у