Adam Bid

АДАМ оИД 145

вијати око Хетина струка, и све јаче је стезати у загрљај; лице његово се приближује њеном облом образу, његове усне су нашле њене, детињасте, напућене уснице, и дуго, дуго, за њих двоје време није постојало. Срећнији не би могао бити Артур ни да је био пастир у Аркадији, ни прво момче које је пољубило прво девојче, ни Ерос сам, упијен у Психине усне.

Дуго после тога се није проговорила ниједна реч. Ишли су једно поред другог, и само су им срца лупала; најзад дођоше пред капију на противном крају шуме. Тада погледаше једно у друго, али не као што су се пре гледали, јер је сад у њиховим очима лежала успомена на пољубац. Али одједном поче нешто горко да се меша у извор њихове сласти: Артур је већ осећао нешто нелагодно. Он скиде руку с Хетиног паса, па рече:

— Сад смо већ на крају шумице. Колико ли може бити сати 2 — додаде, извадив сат — осам и двадесет минута, али мој сат јури много напред. 'Ипак би боље било да ја сад не идем даље. Пожурите ви сами, својим малим ножицама; надам се стићићете добро. Збогом!

Он је узе за руку и гледаше у њу скоро тужно, са полуусиљеним осмехом. ЖХетине очи као да су га преклињале да не одлази још, али он је помилова по образу па рече опет: „Збогом!“ Морала се дакле одвојити од њега, и поћи даље.

А Артур стаде јурити назад као да је хтео направити што већи размак између себе и Хете. Неће натраг у Ермитаж; сећао се своје борбе са собом тамо, пре ручка; а борба та, ето, није имала никаква успеха — све је још горе! Он пође право у дворац, срећан што је изашао из шумарка у којем мора бити да је сакривен његов зли дух. Ове букве и глатке липе — има у њима нешто узнемирујуће кад их човек само погледа; напротив, стари чворновити храстови нису сетни, поглед у њих улива човеку енергију. Артур је дуго лутао по уским стазицама, и не тражећи излаза, док под густим зеленилом сутон није

10