Adam Bid

АДАМ БИД 4 177

је вашар у Тредлстону, куда човек иде да види шта ће му се допасти, па дато купи. Ко гатако сматра, имаће доста да испашта. Али што ја то вама говорим, господине. Ви то знате боље од мене.

— Није баш сигурно, Адаме. За вама је неких четири пет година искуства више него за мном, а сем тога ми се чини да сте више научили ви у вашем животу, него ја у мом колеџу.

— Изгледа, господине, да ви о колеџу мислите као и Бартл Масе. Он каже да у колеџима људи постају слични бешикама: нису низашто друго него да задрже оно чиме су их напунили. Т ај Бартл, језик му је као сабља; чега год се дотакне, то посече... Али ево овде пут савија, господине. Ви ћетеу Брокстон; опраштам се дакле од вас.

— Збогом, Адаме, збогом.

Кад стиже ректоровој кући, Артур предаде коња слузи, а он се упути шљунковитом стазом до врата која воде у башту. Знао је да ректор увек доручкује у кабинету, а кабинет да се налази одатле на лево, према трпезарији. То је била мала, ониска соба, део: старе зграде, замрачена од тамних повеза књига које су биле поређане уза зид; али је тога јутра, кад Артур стиже пред њен отворен прозор, мала соба изгледала веома весела. Јутарње сунце је бацало косе зраке на стаклену лопту са златним рибицама, која је стојала на стубу од вештачког мрамора, преко пута самачког стола за доручак; поред тога стола пак налазила се група, која би учинила примамљивом ма коју собу. На фотељи пурпурне боје седео је г. Ервајн, светло свеж, као увек после довршене јутарње тоалете; његова лепа, бела, и пуначка рука миловала је кудрава мрка плећа Јунонина, а близу Јунонина репа, којим је кучка у мирној материнској радости махала овамо онамо, превртала се једно преко другог два мрка кучета, дрпајући се усред екстатичног кевтања. Мало даље, на јастуку, лежала је мачка, с изгледом неке срамежљиве даме, која гледа на те фамилиарности као на животињске слабости, и чини се што више може

12