Adam Bid

с

ДРУГА КЊИГА

СЕДАМНАЕСТА ГЛАВА

Прича мало застаје.

„Тај ректор у Брокстону још мало па да буде неки јеретик“, чујем како говори неки од мојих читалаца. „Колико би поучније било да сте га ставили у положај да Артуру даје „истинске духовне савете.“ Могли сте му метнути у уста најлепше ствари, баш тако као да говори придику.“

Заиста сам могла, да сам сматрала да је прави позив романсиеров представљати ствари онаквим какве нису никад биле, и никад неће бити. Тада, наравно, ја бих могла прерадити живот сасвим онако како се мени свиди; изабрати најопштији тип свештеника, и стављати му у уста, У „свакој прилици, моја властита најбоља мишљења. Али код мене бива напротив: моје је старање да избегавам произвољне слике, и да дајем веран извештај о људима и догађајима, онако како се они огледају у мојој души. · Огледало без сумње има мана: понекад ће контуре испасти немирне, слика бити бледа и збркана; али ја сматрам да сам дужна приказати вам слике што могу тачније, као да се налазим У клупи“ сведока, и да се на исказ свој морам заклети.

Пре шездесет година, а то је тако давно, да није чудо што су све ствари од тада измениле, нису сви свештеници били много ревносни у вери; има чак раз“ лога да се поверује да је таквих свештеника у оно

доба било мало: али баш да је један из те мањине и