Adam Bid

190 ЏОРЏ ЕЛИОТ |

тражите од свештеника. Ви можда хоћете да кажете да он није био — а морао би бити — жив пример за сте оно добро што треба да дође од привржености националној цркви2 ја нисам убеђена у то; знам само то да би се народ у Брокстону и Хејслопу нерадо растао са својим свештеником, и да се већина лица разведрава при сусрету са њим. И док ми се не докаже да је мржња боља од љубави, дотле морам веровати да је утицај г. Ервајна у парохији био много бољи од утицаја ревносног г. Рајда, који је дошао неких двадесет година после г. Ервајнове смрти. Истина је, г. Рајд се чврсто држао начела реформације, походио је често своје верне по домовима, строго их корео за путене преступе, забрањивао с тога да црквени певачи иду о Божићу од куће до куће, јер је то прелазило у пијанчења и обесвећивало значај празника. Али ја сам чула од Адама Бида, кад сам с њим, тада већ човеком старим, говорила о тим стварима да је ретко који пастир тако тешко задобијао срца својих парохијана као г. Рајд. Људи су, истина, примили од њега много што шта о учењу цркве. „Али, рече ми Адам — ја сам још у младости осетио да веру не чине појмови. Нису појмови оно што нас гони да радимо што је добро, него осећаји. То је некако као и у рачуници, то с тим појмовима. Човек може, седећи крај ватре и пушећи лулу, решавати задатке у глави; али кад дође до тога да ваља направити зграду, или машину, онда човек мора имати воље и одлучности, и љубави још према нечему сем своје удобности. Зато се десило да су људи почели да се туђе г. Рајда, почели да не говоре о њему с довољно поштовања. Ја мислим да су, у основи, све његове намере и мисли биле добре; али, шта ћете, био је незгодне нарави, обарао је надницу онима који су радили за њега, а то се баш није најбоље слагало соним што је у цркви проповедао. Он је хтео да буде као неки судија у парохији, да кажњава људе који. учине што неупутно; грдио их је с предикаонице као какав пророк; и није могао да трпи ново-