Adam Bid

194 ЏОРЏ ЕЛИОТ

њима. Тако, на пример, г. Џеџ, крчмар код Краљевског Храста, који баца закрвављене погледе на своје суседе у селу Шепертону, овако се изразио о том свету, свету и његовој парохији, свету који је једино и знао: — „АХ, молим вас, увек сам говорио, и увек ћу рећи, све је то гоља у овој парохији; гоља господине, од највећег до најмањег.“ ја бих рекла да је у његовој глави живела мутна представа да би пресељењем у другу неку парохију наишао на достојније људе. А кад је, касније, одиста постао крчмар код Сараценске Главе, у једној забаченој улици суседне варошице, чудновато, нашао је да је свет у тој улици тачно онакав као и свет у Шепертону: „Гоља, господине, од највећих до најмањих, и они што купују на литар, и они што купују на чокањ — сам гоља“.

~ ОСАМНАЕСТА ГЛАВА '" Црква .

— Хета, Хета, зар ти не знаш да црква почиње у два, а да је већ прошло један и по2 Зар ниси нашла ништа боље да мислиш у овај свети дан недеље, и кад јадни стари Бид има да се сахрани, несрећник, који се удавио у мрклу ноћ, што је довољно да човека узме језа — него се ту лицкаш као да је свадба, а не погреб.

— Ја, ујна, не могу бити тако брзо готова као други, јер треба и Тоту да обучем; колико сам се само намучила док је једаред стала мирно.

Хета је силазила доле, а г-ђа Појзер, у простој капи и огртачу, већ је чекала. Ако је икад икоја девојка изгледала као да је од самих ружа, тако је изгледала Хета, у свом свечаном шеширу и хаљини. На шеширу је имала ружичасту пантљику, а на хаљини су биле ружичасте бобе на белој основи. Све на њој бело и ружичасто, сем црне косе и очију, и малих црних ципелица на копчу. Г-ђа Појзер се расрди на саму себе што се није могла уздржати да се не насмеши, како би, уосталом, учинио сваки смртни, при погледу на нешто тако лепо и пуначко.