Adam Bid

АДАМ БИД 195

а х-

Она се окрете не говорећи ништа, и придружи се групи која је чекала пред вратима; за њом пође Хета, чије је срце треперило при помисли да ће некога видети у цркви, толико, да чисто није осећала да гази по земљи.

Ова мала група крете сад напред. Појзер је био у празничном руху од затворене материје, с црвено зеленим прслуком, зеленим гајтаном за сат, и корнеолским печатом, који се клатио као оловни висак са оног испуњења на којем се налазио џеп за сат; са жутом свиленом марамом око врата; са особитим сивим чарапама на мустру, које му је својом руком наплела г-ђа Појзер, и које су нарочито истицале форму ноге. Појзер није имао разлога да се стиди своје ноге, и сматрао је да претерана употреба високих чизама, и других мода, које иду за тим да даду ногама други облик, долази због бедне дегенерисаности ногу у листу. Још је мање имао разлога да се стиди свога округлог руменог лица; оно је било сушта доброћудост, кад се Појзер окренуо и рекао: „Хајде, Хета, хајдете, ви мали“, и кад је, понудивши руку својој жени, повео групу у двориште.

Они „мали“ били су Мартин и Тома, мушкарци од девет и десет година, у капутићима на пешеве и панталонама до колена, с руменим обрашчићима и црним очима, који су личили на свог оца каошто мали слонићи личе на великог. ЖХета је ишла између њих двојице, а за њима стрпљива Моли, која је имала да носи Тоту кроз двориште, и свугде, путем, где би било влажно, јер Тота, која се тек опоравила од опасне грознице, навалила је да и она иде у цркву, и, још нарочито, да своју црну и црвену ниску око врата не покрије огрлицом. А било је много влажних места преко којих ју је требало преносити, јер је одјутрос пао добар пљусак, иако се облаци сада повукли и стали на хоризонту као сребрне масе.

Могли бисте познати да је недеља, чим бисте погледали у стражње двориште. Петлови и кокоши, као да знају да је празник, само су се пригушено чули; и сам булдог био је мање зао, изгледало је

13•