Adam Bid

196 ЏОРЏ ЕЛИОТ

да је задовољан с мањим залогајем него обично. Сунчана светлост је све позивала на одмор; она сама изгледаше да је задремала на маховином обраслом краварнику; на јату белих пловака, под чијим се крилима скрили пловчићи; на старој црној крмачи што се лено извалила по слами, док је њено најстарије младунче нашло удобну љуљушкаву постељу на њеном дебелом боку; и на Алику, овчару, у новом оделу, који је неудобно спавао, грчећи се на степеницама житнице. Алик је био мишљења да црква, као и многи други луксузи, не треба да буде одвише често уживање за једног овчара који има да води бригу о времену и о бременитим овцама. „У цркву! Не. Имам ја на друго да мислим“ — тако би често одговарао у сувом и важном тону, и пресецао сваки даљи разговор о том. ја знам, међутим, да он није хтео тиме омаловажавати цркву и веру; ја знам да његов дух није спекулирао и одрицао; он, на пример, низашто на свету не би пропустио да иде у цркву о Божићу, Васкрсу, Св. Тројици. Али, уопште узевши, чинило му се да су богослужења и остале верске церемоније, као и сва друга занимања којима се ништа не производи, -само за људе који имају слободна времена.

— Ено отац на капији — рече Мартин Појзер. — Сигурно хоће да нас гледа док будемо силазили низ поље. Како само добро види, а претурио седам-

десет пету. — Ја често мислим да је са старима као и с малом децом — рече Појзерова жена; — њима је доста само

да гледају, па било шта било. То их ваљда сам Бог тако забавља пре но што ће да заспу.

Стари Мартин отвори капију кад виде да се мала поворка приближује, и држаше је широко отворену, наслоњен на штап, пун задовољства да и он нешто ради; као и свим старцима, који су век провели у раду, и њему је било мило да осети да је још од користи, да је, на пример, лук зато боље понео што је он гледао како да се посеје, и да ће краве боље бити помужене ако он остане недељом по подне да присуствује мужи.