Adam Bid

АДАМ _БИД 197

Ишао је редовно у цркву оних недеља кад се даје причешће, а у друге недеље не редовно. Кад би дан био влажан, или кад би га спопао његов ревматизам, он би, уместо да иде у цркву, прочитао три почетне главе из књиге Постања.

— Док ви стигнете на гробље, стари Бид ће већ бити сахрањен — рече старац сину. — Боље би било, како се верује, да су га сахранили пре подне, док је још киша падала; сад више нема изгледа да ће још која кап пасти; месец стоји као чун, видиш ли 2 то је сигуран знак да ће бити лепо време; има их много, тих знакова, што лажу, али овај је сигуран.

— И ја мислим да ће овако дуже подржати — рече му син.

— Пазите и тувите шта ће казати пастор, пазите децо моја— рече старац црнооким унуцима, у кратким панталонама, јер се лепо могло познати да имају у џеповима кликера, којима ће се, рачунали су сигурно, моћи мало поиграти док пастор придикује.

— Бодом, деко. Идем у цикву. Имам око вата пеле. Дај ми бона — говорила му је Тота.

Деда се тресао од смеха на мудар говор своје „мале вештице“, полако пренео штап из десне руке у леву, којом је држао капију, и лагано се машио у џеп од прслука, а Тота упрла очи у тај џеп с пуно поверења.

Кад сви изађоше, старац се опет наслони на капију, и праћаше их очима дуж ограде, и кроз далеку капију од имања, доклегод се не изгубише за живом оградом. У оно време су живе ограде биле високе и густе око најбоље уређених имања; то по подне, дивље руже су њихале своје румене расцветане гране, пупатар је стојао у свој својој жутој и црвеној слави, бледи орловски нокти су изђикали високо из једног жбуна бљушта, а преко свега тога нека јасика, или сикомора, бацала је час овде час онде по путу свој хлад. о

На другим заградама имања сретала је наша поворка разне познанике, који су им се склањали с пута. На једном месту пуно крава, стоје једна за