Adam Bid

АДАМ БИД 205

страну. Он је, у главном, изгледао као неки глумац, који има, истина, свега неколико речи да изговори, али који је убеђен да публика зна његову способност и за главне улоге. Сушта противност њему био је стари Џонатан Барџ, који је држао руке позади, а нагао се напред, у тешком сипљивом кашљу, и био испуњен презрењем за све што се не може претворити у новац. Разговарало се нешто тише него обично, тако да се чуо глас г. Ервајна, који је читао последње: погребне молитве. Свако је нашао по коју сажаљиву реч за јаднога Тијаса Бида, па су онда пренели разговор на предмете њихових личних жалби прстив Сачела, сквајрова чиновника, који је играо и улогу економа, у колико је није играо стари сквајр сам, јер је тај господин био довољно ситан да сам купи своје приходе, и сам тргује са својим дрветом. Та врста разговора је била један разлог више да се тихо говори, јер је Сачел могао сваког часа проћи поплочаном стазом што води у цркву. Одједаред заћуташе сасвим; глас г. Ервајна се више није чуо, и људи 'око белог глога почеше да се разилазе и прилазе цркви. На то се закупници размакоше, да г. Ервајн прође. Одмах за њим прођоше Адам и Сет, водећи своју мајку, јер Џошуа Ран, који је вршио дужности првог гробара и црквењака, није још могао бити готов, да одмах за г. Ервајном уђе у цркву. Прошло је мало времена док три ожалошћена члана породице ступише на црквена врата; Лизбета се једнако окретала да види гроб: ах! под белим глогом се сад видела само црна свежа земља. Али је мање плакала данас, него ранијих дана откад је Тијас умро: у њену тугу уплело се било неко необично осећање, да и она сад нешто важи, јер ево има „сахрану“, и г. Ервајн је читао нарочито молепствије за њеног мужа, и, најзад, знала је да ће се читати и погребни псалам. Она још јаче осети то нешто супротно њеној тузи, кад са својим синовима стиже цркви, и виде како је пријатељски и са саучешћем поздрављају њени сељани. Мати и синови уђоше у цркву, а за њима почеше: