Adam Bid

АДАМ БИД 207

осушеним рукама, голим до лаката, и прекрштеним на грудима. На грудима, јер нико од старих људи није држао књигу, јер нико од њих није знао читати. Али свако је знао неколико светих речи наизуст, и њихове увеле усне се покаткад мицале за време службе, коју су, истина, слабо схватали, али зато имали пуну веру да ће их она сачувати и донети им благослова. А сад се одједаред показаше јасно сва лица, јер сви усташе на ноге; деца се попела на клупе и вире иза наслона старих седишта; захорила се вечерња химна епископа Кена, коју су певали на једну одоних живих псаламских мелодија, које изумиру заједно са последњим генерацијама ректора и парохиских хоровођа. Мелодије нестају као Панове свирале, заједно с ушима које су их волеле и слушале. Адам није био на свом уобичајеном месту, међу певачима, јер је седео с мајком и са Сетом; опазио је, за дивно чудо, да ни Бартла Масеја не беше међу певачима; у толико пријатније за Џошуу Рана, који је извијао своје басове звуке с необичним задовољством, и бацао нарочито строге погледе преко наочара на Вили Маскерија, који у том извијању није хтео да ужива.

А сад вас молим да замислите г. Ервајна: како гледа унаоколо по том свету, у својој белој казули, која му тако добро стоји, са напудрованом, натраг зачешљаном косом, здравом црнпутастом кожом у лицу, и фино скројеним ноздрвама и горњом усном; у тим поноситим и благонаклоним цртама било је врлине, каошто је има у сваком људском лицу из кога зрачи племенита душа. А на свето падаше дивно јунско сунце, кроз старе прозоре, чије разне боје, жута, црвена и плава, бацаху пријатне бојадисане мрље на зид са супротне стране.

Ја мислим да се поглед г. Ервајнов, кад га је бацио на овај скуп, задржао највише на клупи у којој је седела породица Мартина Појзера. Био је још један пар црних очију, које такође нису могле да не погледају онамо, и да се задрже на оној ружичасто белој појави. Али Хети у том тренутку није