Adam Bid

208. ЏОРЏ ЕЛИОТ

стало било ни до чијих погледа; она је потонула у мисли да ће Артур Дониторн скоро ући у цркву, јер кола мора да су већ стигла пред црквену капију. Она се није видела с Артуром откад су се растали у шуми, у четвртак у вече; — ах, како се то њој чини вечност! Све је-текло отада својим обичним током; чудо које се десило с њом оно вече, није ништа изменило, те јој се чинило све као сан. Кад чу да се отварају врата, срце јој силно залупа, и она не смеде подићи очи. Осетила је да се ујна клања, па се и она поклонила. То мора да је био стари Дониторн; он је увек први улазио, тај наборани старчић, који пиљи кратковидим очима у свет што му се клања и поздравља га; после, Хета познаде, ишла је мис Лидија; ако је обично волела да погледа у њену модну капицу, оперважену венцем од ружа, данас није осећала никакву вољу за то. Али ето, више се нико не клања, — он дакле није дошао. Хета осети да сад нико више нема да прође, до управитељкина црна капа, и мис Лидијине собарице сламни шешир, који је некада био госпођичин, и , напослетку, напудроване главе подрумара и лакеја. Не, њега нема ту; па ипак, она ће да погледа; можда се вара, јер, на крају крајева, није досад ни погледала. Подиже очи и погледа страшљиво у црвено превучене клупе: тамо је био само стари г. Дониторн, који је брисао наочаре белом марамом, и мис Лидија, која је отварала молитвеник, са листовима позлаћених ивица. То хладно разочарење паде јој врло тешко, она осети да бледи, да јој усне дрхћу; била је готова бризнути у плач. Ах! како ће. Јер свако би знао да она плаче што Артур није ту. Ено Крег, с дивним тропским цветом у рупици од капута, већ гледа у њу, она то зна. А бескрајно се отегла служба до Вјерују, кад ће моћи да клекне. А тада, падоше две крупне капље, али нико их не виде сем добре Моли, јер су ујна и ујак клечали испред Хете. Моли, не могавши замислити да се у цркви може плакати, сем да човеку дође несвестица, а знајући по предању шта се од прилике тада ради, извади из џепа чудновату неку мирисаву