Adam Bid

АДАМ БИД 209

бочицу, плаву и пљоснату, и пошто се доста намучила да извуче запушач, принесе узани грлић Хети под нос. „Не мирише“, рече, мислећи да је у том преимућство старих соли над свежима; „добро ће ти чинити, а не уједа за нос.“ Хета отури стакленце срдито; атај мали пролом срџбе учини оно што соли не би могле — она убриса трагове суза и учини сав напор да их више не пролива. ЖХета је имала извесну снагу у својој малој таштој природи; она би поднела све, само да јој се људи не насмеју, нити да упиру поглед у њу са неким другим осећањем сем осећања дивљења; она би пре зарила нокте у своје властито месо, него што би допустила да свет дозна за тајну за коју она не би хтела да се дозна.

Шта се све кувало у њеним мислима и осећајима, кеји су једни друге пристизали док је г. Ервајн читао опроштајну молитву, коју она није ни чула! За разочарењем лако долази и срџба; и убрзо је она и узела мах над свим претпоставкама којима је Хетина главица покушавала да објасни отсуство Артурово, држећи ипак непрестано да је он хтео доћи, и желео да је види. И када, механички, устаде од клечања, јер и сви други поустајаше, повратила јој се опет боја у обраге, који беху чак и мало јаче зажарени, од разних малих и срдитиж говора које је у себи говорила, велећи да мрзи Артура што ју је тако наљутио, и желећи му да и он тако пати. Док је та саможива бура беснела у њеној души, очи су јој гледале на ниже, у молитвеник, а трепавице, као мрке ројте, изгледале љупке "као и обично. То је помислио Адам Бид, кад за часак погледа у Хету дижући се од клечања.

Али Адамове мисли о Хети нису њему сметале да чује и службу божју; оне су се пре сливале с другим његовим дубоким осећајима за које му је божја служба то после подне била као неки спроводник; за Адама је богослужење било најбољи спроводник за мешовито његово осећање жалости, чежње и измирења са судбином.

Имало је заиста нешто, ради чега би и случајни намерник нашао да служба у хејслопској цркви више

14