Adam Bid

210 ЏОРЏ ЕЛИОТ

утиче на душу него у већини сеоских цркава у целој краљевини; нешто што, знам, ви и не слутите. То је било читање нашег старог познаника Џошуе Рана. Где је тај прости обућар изучио тако да чита, . Тајне је и за његове најприсније пријатеље. Ја, ипак, мислим да му је природа била учитељ; улила је нешто своје музике у његову честиту душу, каошто је, зна се, учинила то и многој другој скученој душици. Она му је дала добар бас и музикално уво; али не бих могла поуздано казати: да ли је то било доста да га надахне оним лепим модулирањем којим је он одговарао свештенику. Начин, како је он прелазио из снажног и дубоког форте у сетну каденцу, да би, са последњом речју, премодулирао у врсту слатког треперења доброга чела — ја бих то, због оне снажне и мирне меланхолије, могла сравнити само са хујањем и цвиљењем ветра кроз јесење гране. Учиниће се некоме можда и чудно што тако говорим о певању и читању једног црквењака, човека са зарђалим наочарима, са косом као стрњика, са широким потиљком и испупченим теменом. Али природа тако ради: она ће дати да какав господин, сјајне спољашности и поетских тежњи, пева да вас мука ухвати, и да још то и не опажа; а постараће се да неки братац уска чела, који певуши какву баладу негде у кутку какве крчме, пева тачно и правилно као птица.

И сам Џошуа је био мање поносит са свога читања, него са свога певања, и увек је с осећањем неке особите важности прелазио од пулта за читање међу певаче. А данас нарочито; за њега је то био ванредан случај; стари један човек, познат у целој парохији, умро је тужном смрћу — не у постељи, што је свакоме сељаку ужасно мучна помисао — и сада је требало у његов помен отпевати погребни псалам. Уза све, није био у цркви Бартл Масе, те није имао да пати његов, Џошуин углед у хору. Певала се једна свечана мелодија у молу. Старе псалмске мелодије садрже много тужних места; а речи