Adam Bid

АДАМ БИД 211

Ти нас носиш као бујица, Нестајемо као снови,

као да су више но обично пристајале у овом случају Тијасове смрти. Мати и синови слушаху свако с другим осећањем. Лизбета је некако нејасно осећала да ће псалам годити Тијасу; псалам је био део пристојног укопа, до којег је Лизбета држала; она би се сматрала много кривљом да је Тијаса лишила таквог укопа, јер му је у животу проузроковала доста несрећних дана. Што се он више помиње, у толико се више чини за њега, и у толико ће и њему бити боље — то је било Лизбетино припросто осећање. Сет, кога није тешко дирнути, плакао је, покушавао да се опомене, каошто је стално чинио откад му је отац умро, свега што је дотле слушао говорити о могућности покајања, да тј. један једини тренутак свести у задњем часу може бити "тренутак опроштења и измирења; јер, зар не стоји баш у том истом псалму, који се сад пева: да се божја дела не ограничавају, нити мере, временом. Адаму се пређе никад није десило да не може да се придружи певању псалма. Откад је стао на снагу, он је прошао много тешкоћа и туге; али ово сад био је први бол који му је стегао грло; и, што је још чудније, бол тај је био бол због тога што је главног извора његових тешкоћа и туга сада за навек нестало. Није могао да стегне руку свога оца при растанку, и да му рече: „Оче, ти знаш да је међу нама све било у реду; ја никад нисам заборавио шта си ти све за мене чинио док сам био дечак; опрости ми ако сам овда онда плануо и био прек!“ Адаму није тога дана више падао на ум тежак рад, и зараде, које је давао за свога оца; он се сав предао мислима о томе: шта је тај стари човек могао осећати у часовима свога понижења, кад је морао обарати очи земљи због прекора свога сина. Ако неко покорно и ћутећи подноси наш гнев, можемо после тога осе"тити грижу савести: да нисмо били великодушни, можда ни правични; а колико више ћемо то осетити

149