Adam Bid

212 ЏОРЏ ЕЛИОТ

онда, ако предмет наше срџбе занеми за навек, и ако смо лице његово видели последњи пут скрушено-у смрти.

— Ах, ја сам увек био сувише осоран — рече Адам у себи. — Не ваља ми то што тако планем и изгубим стрпљење према онима који греше; срце ми се затвори за њих, и никако нисам у стању да им опростим. ја видим јасно да у мојој души има више поноса него љубави; лакше ми је било да учиним хиљаду удараца чекићем за свога оца, него да му речем коју нежну реч. У тим ударцима је било и сувише поноса и жустрине, јер ђаво плете своје прсте у оно што називамо дужностима, као и у оно што називамо гресима. Можда сам, радећи оно што сам у животу најбоље урадио, чинио само оно што Пе било за мене најлакше. Јер за мене је увек било лакше радити него седети скрштених руку; а најтежи посао бих био урадио онда, да сам ударио против свога поноса. Чини ми се сада, кад би нешто затекао оца вечерас код куће, био би сасвим друкчији; али ко зна; најбоља наука за човека је можда она која долази и сувише доцне. Добро је ако човек осети да је живот рачун који се не може двапута радити; ништа се не може заправо поправити, каошто се рђаво одузимање не може поправити добрим сабирањем.

У том су се правцу непрестано кретале мисли Адамове откад му је отац умро, и свечано тужни звуци погребног псалма били су један утицај више који ће га вратити том току мисли са још јачом снагом. Тако је било и са придиком коју је г. Ервајн изабрао овом пригодом. Укратко, и простим речма, говорио је на тему: „Усред живота смо у 32грљају смрти“ — како је једино садашњи тренутак наш, и оно време кад можемо чинити дела милости, нежности и правде. Све су то врло старе истине, да, али истине које смо сматрали за најстарије, запрепасте нас одједаред, једнога дана, кад се загледамо у мртво лице онога који је био део нашег живота. "__ Дође затим тренутак завршног благослова, и оне вечито узвишене речи: „Мир божји, који је