Adam Bid

АДАМ БИД 213

изнад сваког разума“, као да се слише са мирним поподневним сунцем, које падаше на погнуте главе верних. Тада настаде тихо устајање с места; матере сташе утврђивати капе на главама својих девојчица које су спавале за време придике; очеви почеше скупљати црквене молитвенике; и најзад сви пођоше у порту, а тамо наставише своје суседске разговоре, своје просте узајамне учтивости и позивања на чај; јер недељом је свако рад гостима, тога дана сви морају бити у најбољем оделу и у најбољем расположењу. Појзер и његова жена застадоше мало на вратима порте; чекали су да Адам туда прође, не хотећи отићи док не кажу коју љубазну реч удовици и њеним синовима.

— Ех, госпођо Бид — рече Појзерка кад пођоше заједно — морате сад имати храбрости; мужеви и жене морају бити задовољни ако су поживели да виде своју децу изведену на пут, и дочекали да се виде оседелих коса. ј

— Да, да — рече Појзер — тако је бар сигурно да једно друго неће имати дуго да чекају. А ви имате два најкршнија сина у околини; није ни чудо, сећам се да је и покојни Тијас био леп плећат човек; а што се вастиче, тоспођо Бид, правије се држите неготолико данашњих млада.

— Ах, јадно је то добро кад се добро држи чинија која је пукла по среди. Што пре одем под бели глог, у толико боље. Сад више ником нисам од користи. Адам никад није обраћао пажњу на ситна и неоправдана јадања своје мајке; али Сет јој рече: „Не, мати, немој тако говорити. За твоје синове нема | друге матере“.

— Тако је, тако, момче — рече Појзер; — није упутно од наше стране да се жалимо, госпођо Бид; чинимо онда као деца што плачу ако им отац и мати одузму нешто. Онај горе зна боље него ми шта нам треба.