Adam Bid

218 ЏОРЏ ЕЛИОТ

то Крег овако пропратио: „Ех време, време вам је превртљива ствар, и будала може понекад да га погоди кад паметан човек промаши. Зато су календари тако на цени. Календари су, вели се, једна од оних згодних ствари на којима ћаре будале,“

Але то непаметно понашање времена било је не по ћуди једино Крегу, у целом Хејслопу. Све шторади, изашло је на ливаде, тога јутра, чим се роса дигла; жене и кћери радиле су двојином више у свакој кући, како би слушкиње могле помагати у плашћењу сена; и кад је Адам пролазио стазама, с корпом. пуном алата на рамену, чуо је веселе разговоре и јасан смех иза живих ограда. Весели разговор косача најпријатнији је на даљину; као и груби звук клепетуша на кравама, тако је и тај разговор изблиза суров, а може и да увреди уво; али кад се чује издалека, он се угодно меша с осталим веселим звуцима природе.

Можда ниједно доба летњега дана није веселије него оно кад сунчана топлота почиње савлађивати јутарњу свежину — кад се још помало осећа рана хладноћа, која не да пријатном упливу топлоте да изазове клонулост. Адам је у то време пролазио

путем, јер посао његов за остатак дана беше на једној _ кући на три миље далеко, коју је требало оправити за сина некога суседнога сквајра; још од рана јутра је имао пуне руке посла око товарења дасака, врата, оквира за камине и друге дрвенарије, у кола, која су отишла пред њим, јер је Џонатан Барџ одјахао на лице места да сачека долазак кола и да да упутство радницима.

Ова мала шетња била је Адаму одмор, и он се несвесно предао дражи тог тренутка. У његовој души је било летње јутро, а у сијању сунца је видео Хету: у том сјају без припеке, с косим зрацима што се пробијају између нежних сенки од лишћа. Кад јој је јуче, при излазу из цркве, пружио руку, учинило му се да на њеном лицу има израз љупке меланхолије, што раније није виђао код ње; и то сматраше као неки знак саучешћа у његовој домаћој