Adam Bid

АДАМ БИД 231

на њен обли врат и пуначке образе, као да су и они заљубљени у њу. То је био за Адама тренутак какав се у доцнијем животу тешко заборавља; тренутак кад је поверовао да прва жена, коју је замиловао, одаје речју, тоном, погледом, дрхтајем усана или очног капка — да бар почиње да му враћа љубав за љубав. Знак је до душе тако слаб, да га једва · запажа ухо или око, и Адам га не би умео ником описати — нешто као лак додир пера по кожи — али ипак, као да је преобразио цело његово биће, преобразио једну нелагодну чежњу у сладак заборав свега другога сем онога што се сад дешава. Колико се унутарње радости наше потпуно губи из наших успомена! Нисмо у стању да изазовемо у себи ону радост коју смо осећали полажући главу на мајчино крило, или јашући на леђима опа, у детињству; без сумње, та се радост стопила с нашом природом, каошто сунчана светлост давно протеклих јутара пробија и остаје у месту кајсија; али те су радости за навек ишчезле из наше маште, и ми можемо само веровати да су некад биле радости детињства. „Али први радосни тренутак наше љубави, то је визија кеја нам се враћа до послетка, и носи собом трепет једног силног и особитог осећаја, као поновљену сензацију мириса који смо удисали у неком часу давно прохујале среће. То сећање је оно што потенцира нежност, што потхрањује лудило љубоморе, и даје сву снагу крајњем очајању.

· Жета, нагнута над црвеним гранама, водоравни зраци сунчани што се једва пробијају кроз застор од јабукових грана, џбуновита башта иза тога, његови осећаји док је гледао у њу верујући да она о њему мисли, и да немају потребе да говоре — све је то остало у памети Адамовој до последњега тре“ нутка његова живота.

А Хета2 Ви знате врло добро да се Адам варао у њој. Жао и многи други, и он је мислио да су знаци љубави за другог знаци љубави за њега. Кад јој се Адам неопажено приближио, Хета је била, као и обично, у мислима и питањима о. Артурову