Adam Bid

АДАМ БИД 233

— Верујем — рече Адам смешећи се — вукући је тако лагано у кућу каошто мали мрав вуче гусеницу. јесте ли некад гледали та мала створења, кад носе ствари четири пута веће него што су они>

— Нисам — рече Хета немарно, не марећи да · дозна нешто о тешком животу мрава.

— А ја сам често посматрао шта раде мрави, док сам био дете. Али сад, каошто видите, могу да носим корпу једном руком, као да је празна орахова љуска, а другу да пружим вама да се наслоните. Хоћете ли2 Овако велике руке су и створене да се на њих наслони тако мала рука као ваша.

Хета се насмеши једва приметно, и ухвати Адама под руку. Адам је погледа одозго, али њене очи, занесене, беху окренуте другом крају градине. И док су тако ишли, полако, упита Хета:

— Јесте ли били који пут у Иглделу 2

— Био сам, — рече Адам, задовољан што она поставља питање њему — пре десет година, кад сам био момче; ишао сам с оцем због неког посла. Дивно изгледа то место: стене и пећине, што човек у свом животу није видео. Дотле и нисам имао правог појма о стенама, док нисам тамо ишао.

— А колико има поћи дотле 2

— Бога ми, око два дана хода. „Али ко има доброг коња, превали тај пут за дан. Капетану неће требати више од 9 до 10 сати, знам какав је он јахач. Али неће бити никакво чудо ако се колико сутра већ и врати; он је толико жив човек, да ће мучно остати дуже у том усамљеном месту, онако сам; јер тамо, -куда је он отишао да пеца рибу, има само једна мала крчма. Волео бих даон прими имање у своје руке; то би било за њега, јер би тада имао пуне руке посла, а он би тај посао вршио добро, иако је још тако млад; он познаје ствари боље него неко два пута старији. · Како ми је дивно говорио пре неки дан, нудећи да ми позајми новаца да отворим радњу; и ако морадне тако бити, више волим да зависим од њега него и од кога другог.