Adam Bid

244 ЏОРЏ ЕЛИОТ

нарочито од она два сата која је провео поред Хете; те му ни на ум није падала књига, до самог свршетка часа. Он седе у један угао и гледаше, а мисли су му биле Бог те пита где. Годинама је он имао сваке недеље исту ову слику пред собом. Знао је наизуст сваку шару Масејева рукописа, на штици која је висила изнад главе учитељеве, и имала да служи као високи идеал пред очима ученичким; знао је наслове свих књига на полици, тамо на бело окреченом зиду, изнад клинова за камене таблице; знао је тачно колико је зрна извађено из корена кукурузног, који је био задевен за греду на таваници; одавно је већ заморио машту замишљајући: како је могао изгледати, и како је растао сноп кожасто дебеле морске траве, кад се налазио у свом правом елементу. С места, на којем је седео, није ништа разликовао на старој мапи Енглеске, на супротном зиду, јер је временом добила жуто мрку боју испушене, старе луле. Познат му је био сав рад, као год и школа, па ипак, навика га није учинила равнодушним према оном што се ту дешава; и сада, тако, сав повучен у се, Адам се тренутно осети као ученик, кад погледа у све те од рада огрубеле људе, како стискају перо у згрчене руке, или како се скрушено муче са својом лекцијом из читања.

Оделење, које је учило читање, седело је пред. самим учитељевим столом, и састојало се од три врло слаба ученика. Адам би то могао погодити по самом лицу Бартла Масеја, кад би овај погледао преко наочара, што су му се спустиле до на врх носа, јер му за тај посао нису требале. Лице учитељево имало је врло благ израз. Проседеле густе обрве саставиле се у угао који изражава сажаљиву љубазност, а уста, која су обично стегнута, са нешто истуреном доњом усном, била су сад олабављена, и као спремна да у сваком тренутку изговоре неки слог збуњеном ученику. Тај меки израз био је у толико занимљивији, што је учитељев нос, неправилно орловски, и поведен мало у страну, давао липу страшан изглед; а његово чело било некако особито затегнуто, као код људи дрског и нетрпљивог темпе--