Adam Bid

АДАМ БИД 245

рамента; плаве дебеле вене Искочиле кроз провидну жуту кожу, аније било ћелавости да ублажи страшан израз тог чела; напротив, густа прогрушана коса, не сувише ошишана, стојала је око чела у честим редовима, као одувек.

— Дела, Биле, дела! — говораше учитељ нежним гласом, стпоздрављајући Адаму главом — дела опет с почетка, па ће ти можда поћи за руком да прочиташ шта значе та три слова. То си читао прошле недеље, знаш.

Бил је мало јогунаст момак од својих двадесет и четири године, изврсан тесач камена, који је умео зарадити колико ма ко други његова узраста и његова заната — али је читање једносложних речи било за њега теже него. тесање најтврђег камена. Слова, тужио се он, тако су слична, да се не могу једно од другог разликовати; наравно, каменарски посао не зна за тако фине разлике каошто је слово са репом нагоре или са репом надоле. Али се Билтврдо решио да научи читање, из два разлога: једно, што му је његов рођак Тома Хезло, који је умео тачно да прочита и штампано и писано, послао писмо са неких двадесет миља даљине, где му вели како особито добро успева у послу, и да је добио надзорничко место; а друго, Сам Филипс, који с њим теше камен, научио је читање кад му је већ било прошло двадесет година; а што је могав енај крџавко Сам Филипс, то ће моћи, мислио је Бил, и он, он који би Сама могао смрвити у прашину кад би до чега дошло. И тако, ето, он сад држи свој крупни прст на три речи одједанпут, а глава му окренута у страну, да би могао боље видети ону једну реч коју му ваља издвојити из групе. Велико знање што мора да има у глави учитељевој, то је било нешто тако огромно и пространо, да се Билова уобразиља чисто плашила од тога: и сигурно не би порицао кад би му се рекло да његов учитељ има неког удела у промени дана и ноћи, и лепог и ружног времена.

Онај што је седео одмах до Била, био је сасвим друкчији: то је био методист, ћерамичар, који је превалио тридесету годину живота потпуно задово-