Adam Bid

264 ЦОРЏ ЕЛОТ

шта ће јој трака о врату. Наниже дакле медаљон на ниску мрких перла, и ниску обви око врата. Ниска није била врло дугачка; медаљон је висио нешто мало испод горњега руба хаљине. Сад је још остало да навуче дуге рукавице, метне белу провидну мараму, и сламни шеширић, с белим украсом уместо, ружичастог, који је избелео на јулском сунцу. Тај је. шешир био кап жучи у Хетиној чаши тога дана, јер није био сасвим нов; свако живи ће видети да је пожутео, особито уз бели украс на њему; а Марија Барџова — Хета је то знала — имаће нов шешир или капу. Утехе ради она погледа у своје лепе беле памучне чарапе; оне су заиста биле врло лепе; Хета је дала за њих скоро сву своју уштеђевину. Њећи снови о будућности нису јој сметали да ужива и у садашњим својим триумфима: Капетан Дониторн воли њу толико, да му неће ни на ум пасти да гледа у друге; али те друге не знају како он њу воли, и њој није пријатно да изгледа отрцана и незначајна у њиховим очима, ма и за најкраће време.

Кад је Хета сишла доле, сви су већ били ка окупу, сви, разуме се, у празничном оделу; звона су то јутро непрестано звонила у част капетановог " двадесет првог рођендана, и сав се посао посвршавао врло рано. Мали Мартин и Тома се међутим тек онда заправо расположили кад им је мати казала да одлазак у цркву не спада у прописне свечаности за тај дан. Појзер је изразио мишљење да се кућа закључа и остави да сама себе чува; „јер“ — рече он — „нема опасности да ће неко обијати, пошто ће све живо бити у дворцу, и поштени и лопови; а само ако закључамо кућу, моћиће сви из куће поћи, у тај дан који се не доживљује дваред у животу“. Али гђа Појзер одговори сасвим одлучно: „Нисам остављала кућу да се сама чува откад сам се удала, и нећу. Вукло се у последње време доста битанги око куће, па да ми однесу ваљда све шунке и све кашике што имамо; то ти све једно друго помаже, те битанге, и чудо је што нас већ нису напали, потровали псе, и поубијали нас, у кревету, пре но

ђ =

но"