Adam Bid

ПРЕДГОВОР ХХМ И

слика села, са позадином госпотства сеоских племића, савршена је. Чар енглеског пеизажа, чистота нарави у селу, комика доброћудности, три су основне боје сликања. Спољашњи описи, рецимо дворишта, или унутрашњости фарме, у разна годишња времена, јесу огромна сликарска платна дубоких перспектива, на којима се миче, шуми и даје од себе знака све живо и мртво. Описи апстрактног елемента, у менталитету И духу села, на пример, доколице у она стара времена, окружују материални део слике као ваздух. Вечито свеже ће остати то на холандски начин изведено сликање деликатно и грубо занимљивих сцена из живота малог света, света који не зна за позу, не зна за сликовитост свога понашања и држања, и зато баш може да буде ненадмашно рељефан и истинит. — Кроз три најразноврснија типа жене проведен је, крај свег сталног подвлачења женине тежње за самосталношћу, (У Деронди стоји: „Не можете никад знати шта значи имати снажан дух човека, а трпети робовање девојке“) вечити идеал жене домаћице и мајке, дакле интимног фактора у управљању животом. Гђа Појзер је најсимпатичнија језичара на свету. Симпатичнија од тетке Верине и Мартине у Гончаровљевој Вериној љубави, јер није стара девојка, него је мајка, помајка и жена, и све то са врло много енергије. Та неисплатива енглеска тадате запз сепе, која све оживљава, све управља, од које се сви боје, на коју сви мисле, од које сви чекају поглед на ствари и суд, и која, према оној нашој пословици: нема освете без луда брата, са својом мало разравнотеженом храброшћу сме свакоме све да каже, та жена и њена кућа су у неку руку средиште романа, иако је гђа Појзер споредна фигура, ван главне акције романа. Тај мали круг фармерске средине је диван и истинит, као и речи његове домаћице, која је погађала као божји суд, и чије су речи цитиране чак и у дискусијама енглеског парламента. Џ. Елиот, иако је о женама знала рећи најопорије ствари, веровала је у чудесни, тајанствени утицај жена, и на том утицају зидала њихову сарадњу у животу. За Дајну, виши тип жене, са даром аргу-