Adam Bid

ххУ ИСИДОРА СЕКУЛИЋ | Ија

ментовања и говора, каже, као највишу похвалу: „Она је као утицај климе, којем ништа не може да се оду“ пре.“ _ Хета, лепа Хета, пропада зато што јој недостају подобности праве женске љубави и оданости, које савлађују све препреке. Промаше живот, или пропадају жене које нису свесне и јаке, као гђа Појзер, и нису ни онакве како је била тамна, ограничена, али пре

чиста гђа Винтроп, која ће најзад скршити против Бога огорченог, стврднутог Марнера, и послати га у цркву: „А јесте ли чули јутрос звона, Г. Марнеру 2 Не верујем, тако сами, и са тим вечитим клепетањем разбоја“, пита га, па му онда прича о блаженству похађања цркве, иако она скоро ништа не разуме од пасторових речи, и тако начиње и дуби скамењену срџбу Марнерову.

У религиозном смислу, Џ. Елиот јеу А. Биду најпотпуније дала оно што је у младости својој изнела из сумње и колебања: религију човека, „симпатију за сваку веру у којој се изражава бол човеков и његова тежња за чистотом.“ Отуда једну од најсимпатичнијих сво јих јунакиња, Дајну, замишља као методискињу, иако је методизам, враћање старим, мистичким формама протестантизма, енергично одбацивала. Отуда је њен најсимпатичнији пастор, г. Ервајн у А. Биду, свештеник широкогруд и толерантан у питању форми у вери, који стишава узбуну „црквених“ сељана против Дајнине проповеди, а Дајнин унутрашњи живот узима у обзир само као моралну тежњу. Једном речју, морално здравље и добар инстикт енглеске мале провинције је религија у А. Биду. Свашта се дешава, и свакојаки су људи, али једна права линија иде кроз живот ка човечности и честитости. Онај изванредни, дубоко трагични и патетични део А. Бида, где се описује бегство несрећне Хете од куће, у таштој и нехуманој њеној одлуци да никад нико не сме дознати да се она ма у чему разочарала — то је ретко успела илустрација мука онога ко је слутао са најправијег међу правим путевима, са пута човечности.

ж о %

Године 1878. умире Луис, а годину и по дана касније, 1880, Џ. Елиот се удаје за познаника, Џона