Adam Bid

АДАМ БИД Т

— Ти“ си, Бене, нашао сад нешто те да тераш са мном шалу доклегод си жив. Само, није ту никаква кривица до вере, него једино до Сета Бида, који увек тако понешто, прозија; а вера га, жалибоже, није могла од тога излечити.

— Не слушај, Бога ти, Сете, што ја говорим рече Вижљави Бен — ти си све иста добра душа, било с попунама, било без попуна, и немаш обичај да ускиптиш за сваку ситницу, као понеко од твога рода, који је тобож паметнији од тебе.

— Сете, — рече Адам, не обраћајући пажњу на ово заједање — немој да мислиш да сам те хтео вређати. То што сам сад говорио, није се тицало тебе. Свако има свој начин да суди о стварима, ето у томе је све.

— Знам ја, Аде, да ти ниси говорио против мене — рече Сет. — Знам ја то врло добро. Ти си каоим твоје псето Џип; ланеш који пут на мене, па ми после лижеш руку.

Неко време још наставише радници да раде, ћутећи, док црквени сат не поче избијати шест. Још пре него што је изумро звук првог удара, Риђи Џим остави ренде и маши се за капут; Вижљави Бен остави завртањ на пола пута, и баци рукатку у корпу за алат; а Ћутљиви Тафт, који је, у складу са својим именом, ћутао за време целог пређашњег разговора, баци свој чекић онако како беше замахнуо њиме; пи сам Сет се исправи и маши за капицу од хартије; само Адам не прекиде рад, као да се ништа није десило. А кад опази да се алати не чују више, он подиже главу и рече готово срдито:

— Погледај их само! Што ми је то непријатно кад видим да људи бацају рукатке чим чују први откуцај часовника, као да нимало не воле свој посао, „и боје се да учине који замах више.

Сета- то дарну, и он стаде отезати с облачењем, а Ћутљиви Тафт прекиде своје ћутање и рече:

— Е, Адаме, момче, ти то говориш као сваки млад човек; а да је теби четрдесет и шест место двадесет и шест, не би ти било свеједно да радиш џабе.