Adam Bid

452 ЏОРЏ ЕЛИОТ

ноћ. Њена лепота, њено стање, нешто угледно у њеној одећи и погледу, и невоља у којој је изгледала да се находи — све то учини те немадох срца да је одбијем од прве речи. Понудих је да седне, дадох јој чаја, упитах је откуда долази, и где су њени. Рече ми да иде кући, својима; да су они фармери, далеко одавде; да је прешла дугачак пут, и да је то стало више новаца него што се она надала, тако да сад једва има коју пару у џепу, и боји се да сврати негде где би је конак много стао. Била је принуђена да прода многе ствари из своје корпе, али би радо платила један шилинг за преноћиште. Нисам видела разлога зашто да не примим то младо створење за једну ноћ. Имала сам само једну собу, али са две постеље, и рекох јој да може преноћити са мном. Мислила сам у себи: то младо створење некуда је застранило, допало невоље, али како се враћа својима, учинићу добро дело ако је сачувам од неког даљег зла.

Сведок затим исприча да се те ноћи родило дете, и потврди да су показане пелене оне у које је она сама увила дете.

— То су те пелене. Ја сам их сама шила, и имам их од рођења мога последњег детета. Старала сам се колико сам год могла и за дете и за матер. Нешто ме вукло детенцету, и бринула сам се за њега. Нисам послала по доктора, јер је изгледало да нема потребе. Сутра дан рекох матери да ми каже име њених укућана, и где живе, да им пишем. Она рече да ће ускоро сама писати, али не тога дана. Мако сам се ја противила, она је устала и обукла се. Рекла је да се осећа добро, и чудновато је како је била храбра. Али ја нисам била сасвим на чисто шта да чиним с њом, и пред вече решим да после службе одем свештенику, и да му све кажем. Изађем из куће око осам и по часова. Нисам прошла кроз дућан, него на задња врата, којима се иде у једну уску алеју. Њу сам оставила у кујни, крај ватре, с дететом на крилу. Није плакала, нитијизгледала утучена као прошле вечери. Учини ми се ипак као-да некако чудно