Adam Bid

544 ПОРЏ ЕЛИОТ

у Тедсхолу, две миље од Стонитона. Било је у понедељак осам дана, када сам, око једног сата по подне, ишао према шумици хетонској, и на четврт миље од шумарка видео оптужену, у црвеном огртачу, где седи недалеко од стазе, уз једно сено. Кад виде мене, устаде, и као да пође на другу страну. То је био обичан пут кроз поље, и није било ништа необично да туда пролази млада жена; али ми она паде у очи зато што је била бледа и измршала. Мислио бих да је каква просјакиња, да није била добро одевена. Изгледало ми је као да није сасвим као што треба, али, најзад, шта се то мене тиче. Стојао сам и гледао за њом; ишла је све управо, доклегод сам је очима видео. А мени је био пут да пређем с оне стране шумарка, због другог сена. Пут иде кроз сами шумарак, а овде онде су чистине, где су посекли дрва, и још их нису сва однели. Нисам ишао све путем; од прилике у средини, зађем, да краћим путем дођем на место где сам имао посла. Тек што сам замакао од пута на једну чистину, кад чујем неки чудан глас. Мислио сам: биће каква животиња коју не познајем; али не застадох да видим шта је. Глас се и даље чуо, и тако ми се чудан чИнио баш на том месту, да сам морао стати да видим. Помислим, можда бих могао зарадити коју пару, ако је нека нова животиња. Али нисам могао лако ухватити откуда глас долази, и дуго сам загледао међу гранама. Онда ми се учини да долази са земље; било је ту пуно иверја, и бусени, и једно два пања. Загледао сам и ту, нема ништа; и најзад глас умуче. Ја онда оставим тражење, и пођем на посао. Али кад, после тако једног сата, наиђох опет туда, нешто ме гонило да спустим мотке и да опет загледам. И баш кад сам се сагао и спуштао мотке, опазим нешто чудно, округло, беличасто, где лежи на земљи под лесковим џбуном, сасвим крај мене. Чучнем да га дигнем, и видим детињу руку. |

При тим речима кроз судницу прође трепет. Видело се да Хета дрхти; сад први пут она као да слушаше шта казује сведок.