Adam Bid

АДАМ БИД 455

— Ту је било много иверака, нагомиланих управо онде где се начинила рупа у земљи, под џбуном, и кроз њих се промолила рука. На једном месту није било иверака, и ту сам видео детињу главу. Пожурим се те разгрнем бусење и иверке, и извадим дете. Било је добро увијено, али му је тело било хладно, и учини ми се да је мртво. Пожурим се из шуме, и однесем га кући, жени. Она рече да је мртво, те боље да га носиму општину и да јавим полицији. А ја рекох: Главу бих дао да је то дете оне младе жене што сам је видео у шумарку, и која као канда се изгубила. Однесем онда дете у хетонску парохију, и испричам све полицајцу, па одатле у суд. А после смо кренули да тражимо ону жену, и: тражили је до мркле. ноћи; ишли затим у Стонитон да јавимо да је они задрже. Сутра дан дође до мене други полицајац, да идемо на оно место где сам нашао дете. А кад смо тамо дошли, а тамо седи оптужена, крај џбуна, где сам нашао дете. Врисну кад нас виде, али не учини покушај да бежи. На крилу је држала велики комад хлеба.

Адам је очајно уздисао док је овај сведок говорио. Лице је сакрио у савијену мишицу, коју је наслонио на ограду пред собом. То је био тренутак његових крајњих страдања. Хета је дакле била крива; а он је једнако у себи призивао Бога у помоћ. Није чуо ништа више од сведочанства; није био свестан да је судски поступак свршен, није био свестан да је г. Ервајн на трибини за сведоке, и да говори о Хетином беспрекорном владању у његовој парохији, и о честитом дому у којем је одрасла. То сведочанство није могло имати утицаја на пресуду; могло би ићи само као прилог молби за милост, коју би Хетин адвокат био изговорио, да је смео говорити за своју клијенткињу — што се у оно сурово доба није допуштало.

Најзад Адам диже главу, јер је око њега било опште кретање. Судија је поставио питање поротницима, и они се то сад повлачили. Одлучни моменат није био далеко. Адама спопаде страховит ужас, није смео да погледа у Хету; а она је већ одавно опет