Adam Bid

456 ЏОРЏ ЕЛИОТ

пала у ону своју тврдокорну равнодушност. Сви упреше очи у њу, али је она стајала као статуа која представља немо очајање.

За време тог прекида пође по сали шапутање и жамор. Нико више није хтео да слуша, и свако је, полугласно, хтео да искаже неко своје осећање или мишљење. Адам је седео и гледао преда се, али није видео ништа: ни како се адвокати разговарају, хладно и пословно, ни како г. Ервајн нешто озбиљно разговара са судијом; није видео како је г. Ервајн сео, јако узбуђен, и жалосно махао главом, док му је неко нешто шапутао. Унутарње догађање било је код Адама и сувише јако; он на спољне ствари није могао обраћати пажњу, сем да га нешто силовито на то побуди.

Није трајало дуго; једва нешто преко четврт часа, кад би оглашено да је порота донела одлуку. То беше знак на који се све утишало. Величанствена је та изненадна тишина толике масе, тишина која каже да је у свих једно исто у души. Тишина је бивала све дубља и дубља, као кад се постепено смркава кад почеше прозивати поротнике, и кад је оптужена морала дићи руку у вис, и кад је постављено поротно питање каква је пресуда. Е

„Крива.“

То беше пресуда коју је свако очекивао, али неколико срдаца је разочарано задрхтало кад та реч не би попраћена препоруком за милост. Симпатије, у главном, нису биле на страни оптужене; неприродност њеног злочина још је непријатније деловала због упорног ћутања и неосетљивости окривљене. Ни сама пресуда, чинило се онима који су стајали даље, није ју узбудила; али они ближи видели су да сва дрхти.

Тишина беше мање дубока док се судија огрташе црним огртачем, а иза њега стаде свештеник у орнату; али постаде опет дубља још пре него што је надлежно лице гласно наредило да се ћути. Ако се могло што чути, то се само могло чути куцање срдаца. Судија узе реч:

„Хестера Сорел...... 45

Крв јурну Хети у лице; али после опет побледе,