Adam Bid

АДАМ БИД 457

и гледајући у судију оста узверена као да ју је страх омађијао. Адам се не беше још окренуо њој; међу њима је стајао ужас, као грозна провалија. „Али кад падоше речи: „и да будеш обешена о врат док не умреш,“ проби се кроз дворану страховит крик. То је Хета крикнула. Адам скочи на ноге и пружи руке према њој; али те је руке нису могле досегнути; срушила се онесвесла, и изнеше је из суднице.

ЧЕТРДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА.

Артуров повратак.

Кад се Артур Дониторн искрцао у Ливерпулу, и примио тетка Лидијино писмо које му у кратко јављаше о дединој смрти — прво што је помислио било је: „Сиромах деда! Волео бих да сам био код њега кад је умирао. Можда је што имао на уму, или желео, што ја никад нећу сазнати. Сам самцит је умро“.

Не може се рећи да је Артурова жалост ишла даље, али жаљење и разнежене успомене одменуше стари антагонизам. Међу разне мисли о будућности — чим су га кола повезла ка дому у којем ће он сада бити господар — непрестано се мешао и напор да се сети чиме би могао доказати респект за дедине жеље, а да при том не напусти своје омиљене идеје о корисним изменама за добра закупаца и имања. Али није то у људској природи — само је у људској намери — да један млад човек као Артур, човек лепе спољашњости и духа, који има добро мишљење о себи, и мисли да и други мисле добро о њему, и жели дати све више и више повода за такво добро мишљење — није могућно да такав један млад човек, који долази за господара на огромно имање после смрти стара човека кога није волео, осети нешто што би било јако далеко од осећања радости и задовољства. Сад почиње његов прави живот, сад ће имати и прилике и могућности за рад, и он ће се тиме и користити. Показаће свету у Ломширу шта је то прави господар и поседник; тај положај не би заменио никојим другим на. свету. Већ је замишљао себе:

“