Adam Bid

462 ЏОРЏ ЕЛИОТ

ном добродошлицом, како већ доликује дому у коме је жалост. Месец дана раније, њима би можда било врло тешко да одрже ту прописну жалост на својим лицима у онај час кад им долази г. Артур, и то долази да прими наследство. Али срца главних службеника беху тога дана тужна из сасвим другог разлога; не због смрти старог поседника; и многи од њих жељаше да је сад негде двадесет миља далеко као Крег што је — знајући шта ће да буде са Хетом Сорел, лепом Хетом Сорел коју су виђали сваке недеље. Наравно да су они, као домаћи, били нешто пристрасни, те нису у свом негодовању према проузроковачу зла ишли до краја, као закупци што су; покушавали су чак да нађу какво извињење за њега; али најугледнији међу њима, који су толике године били у пријатељству с Појзеровима, морали су ипак осетити да тај толико очекивани дан преласка имања у руке младог господина, није радостан дан.

Артур се није зачудио што је послуга изгледала озбиљна и тужна: и он сам би веома дирнут видећи их на окупу, и осећајући да је он сад у сасвим другом односу према њима. То је била она врста патетичног узбуђења, у којем је више задовољства него бола, и која је, можда једно од најугоднијих стања код доброг човека, који осећа да има моћи да пусти на вољу својој доброти. Срце Артурово обузе пријатност кад рече:

— Милзе, како је тетка 2

Али тада приђе г. Бајгет, адвокат, који је од смрти старога био непрестано у кући, да младог господина поздрави са дужним поштовањем, и да одговара на његова питања. Артур пође с њиму библиотеку, где га је очекивала тетка Лидија. – Тетка Лидија је била једино лице у кући које није ништа знало о Хети: са њеном тугом неудате кћери мешала се још само брига око припрема за погреб и за њену будућност; и, по обичају женскиња, она је жалила за оцем, који је њеном животу давао извесну важност, у толико више што је у ле бесна ла. да други мало жале за њим.