Adam Bid

АДАМ БИД 413

се вратим својима него да идем куда било. — Ах, Дајна, страшно је то било... Ја сам била тако несрећнаук Мислила сам да би боље било да се никад нисам ни родила на овај свет... Никад више не бих хтела изаћи у зелена поља — омрзнула сам их у својој несрећи... ....

Хета застаде, као да је сећање из прошлости надјачало речи:

— И тако дођем у Стонитон, али ме ноћу обузе силан страх што сам тако близу својих. И тада се родило дете, кад га нисам очекивала; паде ми онда на ум да га се могу опростити, и вратити се кући. Та је мисао дошла изненадно, кад сам лежала у кревету, и све ме више и више обузимала... Јер сам силно желела да се вратим кући... Тешко ми је било бити тако усамљена, и просити због немаштине. И то ми даде снаге и одважности да устанем и да се обучем. Осетила сам да морам оно учинити.:. Нисам знала како... Мислила сам да ћу опет наћи какву · бару, на крај поља, у тами, као оне ноћи. И кад је она жена изашла, ја осетих да сам јака да учиним што било... Помислила сам, опростићу се све своје беде и отићићу кући, и никад неће нико дознати зашто сам побегла. Метнух капу и огрнух шал, и изађох у тамну улицу с дететом под огртачем; ишла сам брзо, док нисам стигла, подалеко, у једну улицу; ту је била крчма, и ту узех топао чај и парче хлеба. Ишла сам све даље и даље, нисам осећала земљу под собом; тада се мало развиде: изашао је био месец — о, Дајна, тако сам се уплашила кад је месец погледао на мене из облака; никад није тако изгледао; окретох друмом у поље, јер сам се бојала да се не сретнем с ким док месец сија. Дођем тако до једног сена, где сам мислила да ћу мало прилећи да се згрејем за остатак'ноћи. Беше у сену удубљено место, таман да ми буде постеља; наместим се ту згодно, а и детету је било топло поред мене. Мора да сам ту дуго спавала, јер је био дан кад сам се пробудила, иако не сасвим светао, а и дете је плакало...... Мало даље од пута спазих шуму... Помислих, ту може бити каква дубока