Adam Bid

414 а ље ЏОРЏ ЕЛИОТ _ -

јама, или бара... И одмах ми дође на ум да бих ту могла скрити дете, и превалити добар део пута пре него што се људи избуде. А после, мислила сам, вратићу се кући — нашла би се прилика да се одвезем, а код куће бих казала да сам ишла да тражим место и нисам могла да га нађем. Толико сам жудела, Дајна, толико сам жудела да будем опет код куће, и безбрижна. Не умем рећи шта сам осећала за дете. Чини ми се да сам га мрзила, било ми је тешко, као камен сињи о врату; па ипак, плач његов продираше кроз мене, и нисам смела да му погледам ручице и лице. Зађох после у шуму, обиђох је, али нигде не видех воду.

Хета се стресе. Ућута за неколико тренутака, а кад понова отпоче, само је шапутала.

— Дошла сам на једно место где је било мало иверја и тресета. Седнем на неки пањ да размислим шта да чиним; одједном, опазим рупу под дрветом, налик на какав гробић. Као муња сену ми кроз мозак: да метнем ту дете, и да га покријем травом и иверјем. Друкчије га не бих могла убити. У час сам то учинила; јаој, Дајна, како је плакало — нисам га сасвим прекрила, нисам могла... мислила сам, доћиће когод и узети га, и неће умрети. Пожурих се из шуме, али сам једнако чула његов плач; кад дођох у поље, као да ме неко прикова; нисам могла маћи даље, иако сам хтела напред, пошто-пото. Седнем код оног сена да видим хоће ли когод наићи; била сам врло гладна, остало ми само парче хлеба; нисам могла даље. И дуго, дуго после, ко зна колико часова после, видела сам где иде човек, онај у блузи, и он погледа у мене тако да се престравих; скочим и удаљим се. Мислила сам да ће он сад у шуму, и можда ће наћи дете. И наставих ићи право, док не дођох до села, далеко од шуме; мртва болна, изнемогла и гладна. Заложих се ту мало, и купих један хлеб. Али сам се бојала да останем. Једнако сам чула како дете плаче, и све сам мислила да то чују и други људи, и пођем одатле. Најзад, код друма, видех житницу, далеко од кућа, као житница на Поповом Салашу. Мислила сам да