Adam Bid

, | АДАМ БИД | 375

уђем, и да се ту скријем између жита и сламе, где неће ваљда нико доћи. Уђем, амбар је био до пола пун плеве, а било је нешто и сена. Направим себи постељу, што је могуће дубље унутра, где ме нико неће наћи; била сам уморна и слаба, задремам и заспим. ... Али, ах, детињи плач ме је једнако будио; и све ми се чинило да је дошао онај човек што ме је онако гледао, и да ме је ухватио. Мора да сам ипак дуго спавала, јер, кад сам устала, и изашла из житнице, нисам знала да ли је јутро или вече. Било је " јутро, јер се је све више развидњавало, и ја окретох натраг, истим путем којим сам и дошла. Морала сам, Дајна; вукао ме детињи плач, иако сам премрла од страха. Све сам мислила: онај човек у блузи видеће ме, и знаће да сам ја дете тамо затрпала. Али сам ишла упркос свему томе; напустила сам сваку мисао да се вратим кући, сишла сам била с ума. Ништа нисам видела пред собом до место где сам дете закопала... Још га гледам, о, Дајна, хоћу ли га довека видети 2 : | . Хета се приви уз Дајну и стаде дрхтати. Доста _ је времена прошло у ћутању, док она не настави:

· — Не сретох никог, јер је било врло рано; уђем у шуму... Знала сам пут до оног места... а на сваком сам кораку чула плач... Мислила сам да је дете живо. И не бих знала рећи да ли ме је то плашило или веселило... Не знам шта сам осећала. Знала сам само да сам била у шуми, и чула плач. Не знам ни шта сам осетила кад сам видела да је дете однесено. Кад сам га оставила, желела сам да га неко нађе и спасе од смрти; а кад видех да. је однесено, скамених се од страха. Нисам ни помислила да се макнем са тога места, тако сам била клонула. Знала сам да не могу побећи, и да ће свако, ко ме види, знати све о детету. Срце ми се окамени; нисам могла ништа ни помислити, ни покушати; учини ми се да ћу остати тамо занавек, и да се ништа више неће мењати. Али. дођоше и одведоше ме.

Хета умуче; дрхтала је међутим тако као да има још нешто на срцу; и Дајна је чекала; Хетино срце је