Adam Bid

476 ПОРЏТЕЛИОТ

било тако тужно, да сузе потекоше пре речи. Најзад Хета зајеца: — Дајна, мислиш ли да ће Бог уклонити и онај плач, и оно место у шуми, сад кад сам све казала 2 — Помолимо се Богу, јадна грешнице; клекнимо опет, и помолимо се премилостивом Богу.

ЧЕТРДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА. Часови очекивања.

У недељу ујутру, кад су звона на цркви у Стонитону звонила на јутрење, Бартл Масе уђе поново у Адамову собу, после краткога отсуства, и рече:

— Адаме, неки посетилац жели да те види.

Адам који је седео леђима окренут према вратима, одмах устаде, и окрете се збуњен у лицу и немирна погледа. Лице му је било још мршавије и више упало неко кад смо га раније видели, али се те недеље ујутру обријао и умио.

— Је ли каква вестг — упита.

— Умири се младићу — рече Бартл — умири се. Није то што ти мислиш, то је она млада методискиња, ддлази из затвора. Ено је доле на степеницама, и рада је знати да ли би ти било згодно да се видиш с њом, јер има нешто да ти каже о оној јадници; неће да уђе док ти не дозволиш, рекла је. Мисли да ћеш ти може бити изаћи да се разговараш с њом. А те проповеднице обично баш нису тако стидљиве — промрмља Бартл за себе.

— Замолите је да уђе — рече Адам. Стајао је лицем окренут вратима, и кад Дајна уђе, и погледа у њега својим благим сивим очима, не могаде не опазити велику промену на њему од оног времена кад је тог снажног човека видела у његову дому. Њен јасни глас је дрхтао кад му пружи руку и рече:

— Саберите се, Адаме Биде; није њу Господ оставио. — Хвала вам што сте јој отишли — рече Адам. Г. Масе ми је синоћ донео вест да сте тамо.

Ништа више нису могли једно другом да кажу. Стајали су једно према другом ћутећи; и сам Бартл