Adam Bid

480 ЏОРЏ ЕЛИОТ

— г. Масеју — „рече Адам покајно — ја сам брз и нагао. Требао би да сам према вама друкчији; али ми немојте примити за зло.

— Нећу, момче, не дао Бог.

Ноћ протече у узбуђењу, док хладно праскозорје, и све већа светлост, не донеше ону страшну мирноћу која се рађа на ивици очајања. још мало, па више неће бити неизвесности.

— Хајдемо до тамнице, г. Масеју — рече Адам, кад виде да је сказаљка на његовом часовнику стала на шест. — Ако има каква вест, тамо ћемо дознати.

По улицама свет се већ кретао, идући све у једном правцу. Адам је покушао. да не мисли куда иде тај свет што жури, ту, на кратком размаку између његовога стана и затвора. И годило му је кад се капија за њим затворила, да не гледа више радознале људе.

Не, није стигла никаква вест, ни о помиловању, ни о одлагању

Адам је оклевао по дворишту читаво пола сата, пре него што се одлучио да јави Дајни да је дошао. Одједаред му до ушију допре глас, чије речи није могао неразабрати: „У пола осам крећу кола.“

Треба дакле казати последње збогом; ништа не помаже. | ;

Десет минута после тога Адам је био пред вратима ћелије. Дајна му је поручила да не може доћи по њега, јер не може Хету оставити ни једног тренутка, али Хета је спремна да се види с њим.

Адам није видео Хету кад је ушао; узбуђење му је умртвило чуло вида, и ћелија му се чинила сасвим мрачна. Застао је, пошто се врата за њим затворише, и дрхтао је, сав усплахирен.

"Пе онда поче да опажа кроз полутаму; виде црне очи, опет управљене на њега, али сада без осмејка. Ох, Боже, како су тужно гледале! Последњи пут се те очи среле са његовим кад се растајао од ње, срца пуна веселе наде и љубави, а очи те се смешиле изнад румених детињских обрашчића с рупицама. Сад је то лице било као од мрамора; усне' бледе и мало растављене, и уздрхтале; рупица је нестало; а очи, ах,