Adam Bid

482 ЏОРЏ ЕЛИОТ

Адам је узе за пружену, бледу, измршалу руку, и пољубише се неизрециво свечаним пољупцем вечнога растанка. _

Тада ЖХета рече јасним гласом: „Реците му... јер нема ко други да му каже... да сам ишла да га тражим, и нисам могла да га нађем...... и да сам га мрзела и проклињала... али Дајна каже да му треба опростити

. и ја покушавам... јер, иначе, неће ни Бог мени 0простити. На вратима ћелије зачу се шум, кључ се окрете у брави, и кад се врата отворише, Адам спази, као у магли, нека лица; био је јако узбуђен, и није видео друго и више, није чак видео ни да је једно од тих лица г. Ервајн. Осетио је да се то чине последње припреме, и да не може више остати, Сви му, ћутећи, направише места да изађе; и он оде у свој усамљенички стан, а Бартл остаде да мотри и види крај.

ЧЕТРДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА. Последњи тренутак.

Био је то призор, који су неки људи упамтили боље него своје рођене јаде; призор, оног сивог јутра, кад је светина, која је мотрила и очекивала, угледала кобна кола са два млада женска створења, како крче себи пут ка гнусном симболу насилне нагле смрти. |

Цео је Стонитон чуо о Дајни Морисовој, младој методискињи, која је упорну преступницу довела до признања, те је био исто толико радознао да види њу, колико и кукавну Хету.

Али је Дајна једва и запажавала светину.“ А Хета, кад је видела из далека силан свет, стегла је Дајну из све снаге.

—_ Затвори очи, Хета — рекла јој је Дајна и молимо се непрестано Богу.

И тихим гласом, док су се кола кретала кроз загледану гомилу, Дајна је изливала своју душу силином последње молитве за то бедно створење, које је дрхтало, обисло о њу, грчевито се припијало уз једини видљиви знак љубави и сажаљења.

У

ни