Adam Bid

АДАМ БИД 483

Дајна није знала да је у гомили владала тишина, да су сви ћутали гледајући у њу са неким страхопоштовањем; она није знала ни то да су били већ сасвим близу кобног места, кад кола стадоше, и она задрхта ужаснута од гласних узвика који су се њеним ушима чинили права паклена врева демона. Страшан један врисак из Хетиних груди помешао се са шумом, и њих две се загрлише у заједничком ужасу.

Али то није био узвик проклињања, ни узвик триумфујуће свирепости.

То је био узвик изненадног узбуђења, јер се појавио коњаник, који је у пуном галопу крчио тут кроз светину. Коњ је био сав у пени и пропао, али се покоравао очајним ударима оструга; а у јахача су очи светлиле као у лудака, и није видео ништа друго до оно што други нису могли видети. Гле, он држи нешто у рукама, и подиже то у вис као да је неко знамење.

Извршилац пресуде познаде јахача; то је Артур Дониторн; он носи у руци тешком муком добивено помиловање од смртне казне.

ЧЕТРДЕСЕТ ОСМА ГЛАВА. Опет састанак у шуми;

Сутрадан пред вече, два су човека, са супротних полазних тачака, ишла ка једном истом месту, куда су их привлачиле заједничке успомене. То је место било шумица близу Дониторнова дворца, а ко су била та два човека, није потребно да вам казујем. Стари сквајр сахрањен је то пре подне, прочи-

тано је завештање, и сада, у првом слободном тренутку, Артур Дониторн је изашао, сам, у шетњу, да крепко загледа у своју нову будућност, и да утврди тужну једну одлуку. Мислио је да ће то најбоље учинити „у шумици.

Е Адам се такође вратио из Стонитона, у понедељак у вече; цео дан није излазио из куће, сем што је отишао до Појзерових да им каже оно што имг.. Ервајн није рекао. Пристао је да се са Појзеровима отсели тамо

(31