Adam Bid

484 ЏОРЏ ЕЛИОТ

куда они пођу, ма где то било, јер је решио да напусти надзорништво над шумама, а, чим буде згодно, да прекине и послове са Џонатаном Барџом, те да се са мајком и Сетом настане у близини својих пријатеља, с којима се осећао везан заједничком жалошћу.

— Ја и Сет ћемо сигурно наћи рада — рекао је; — човек који зна наш занат скроз, свугде је код своје куће; почећемо лепо испочетка. Мати неће стати томе на пут; рекла ми је, кад сам се вратио, да се помирила са мишљу да буде сахрањена у другој парохији, ако бих ја то желео, и ако би ми другде било угодније. Чудно је како је сасвим мирна откад сам се ја вратио. Изгледа да ју је умирила и утишала сама величина несреће. Биће нам свима боље у новом крају, иако има овде људи за којима ћу зажалити. Нећу да се одвајам од вас и ваших, ако ми то буде могућно, г. Појзере. Туга нас је сродила.

— Јесте, младићу — рече Мартин. — Да одемо, да не чујемо више за име тога човека. Али, бојим · се, не можемо никад отићи довољно далеко, да људи не дознаду да је у нашој фамилији било некога ко је протеран преко мора, и без мало и обешен. То ће нам се говорити у очи, и нама и нашој деци.

Дуга је била та посета код Појзерових, и толико стала нерава, да Адам није могао ни помислити да још кога походи, или да оде на стари свој посао пре сутрашњег дана. — Али сутра ћу на посао — рекао је; — ваљда ћу га једаред опет заволети; и најзад, радити га треба, а волео га а не волео.

То вече је имало бити последње вече туговања,; ·

тешко ишчекивање је прошло, и сад ваља подносити што се не може променити. Адам је решио да се више не виђа с Артуром Дониторном, ако само буде могућно да га увек избегне. Нема да му доноси вест од Хете, јер се Хета видела с Артуром; сем тога,

Адам није више веровао ни самом себи; заплашио се-

сам од наглости својих осећаја. Реч г. Ервајна: да памти шта је осећао кад је ударио Артура ту шумици — остала му је у памети.

_д-оти а _Баба аа о |:

нај "==

Та а "а ата

пиће ле чаша важи зесипосоа <