Adam Bid

АДАМ БИД 485

Мисли о Артуру, као све мисли у вези са јаким осећајима, непрестано му севраћале, и увек су изазивале слику из шумице, слику онога места, наткриљеног гранама, где је опазио два једно другом нагнута лика, и где га је спопао изненадни бес.

— Ићићу вечерас да видим последњи пут то место — рекао је. — То ће ми бити корисно, осетићу још једном што сам осетио кад сам га ударом оборио. Одмах сам знао да је поступак бедан, чим сам га учинио, и пре него што сам почео мислити да је могао остати на месту мртав.

И тако се догодило да су Адам и Артур ишли ка истом месту, у исто време.

Адам је био опет у свом радничком оделу; скинуо је оно друго чим је дошао кући, и лакнуло му од тога; и да је још носио на плећима корпу с алатом, изгледао би, са својим бледим и измршалим лицем, као утвара онога Адама Бида који је ушао у шумицу оне вечери у августу, пре осам месеци. Али није носио корпу с алатом, нити је ишао онако право као некада, ни гледао поносито око себе; руке су му биле у џеповима, а очи понајпре упрте у земљу. Тек што је ушао у шумицу, застао је код једне букве. Сећао се добро тог дрвета; ту је дошао крај његове младости; то дрво га је потсећало на време кад су га напустили неки од најсветијих и најјачих осећаја. Осетио је да му се они неће никад вратити. Ипак, у овом тренутку, покрену се у њему стара љубав, при успомени на онога Артура у којега је веровао пре него што је дошао до ове букве, пре осам месеци. То је била љубав према неком ко је умро; онај Артур није био више у животу.

Помете га шум неких стопа што се приближаваху; али је буква била на зивијутку, те није могао видети ко иде, док, одједаред, не искрсну преда њ висока, витка фигура, једва на два метра од њега. Обојица стрепнуше, и погледаше један у другога, ћутећи. За последњих петнаест дана, Адам је често замишљао себе тако близу Артуру каошто беше сада, и да га напада речима које секу као глас не-

• «