Adam Bid

486 ЏОРЏ ЕЛИОТ

мирне савести, строваљујући на њега део несреће коју је он и проузроковао; а често је опет говорио сам у себи да би боље било да до таквог састанка не дође. Али замишљајући у себи састанак, видео је увек Артура онако како су се срели у шумици оно вече: свежег, безбрижног, лаког на речи; ова слика пред њим дирнула га је међутим изразом патње. Адам је знао шта је то патња, и није био у стању пружити сурово прст на сломљена човека. И тако он не осети у себи ништа чему би се морао опирати; ћутање му се чинило бољим од пребацивања. Артур први проговори; рече мирно:

— Адаме, добро је можда што се сретосмо, јер ја сам желео да се видимо. Потражио бих сутра од вас састанак.

Он застаде, а Адам не рече ништа.

— ја знам да је вама тешко састати се са мном — настави Артур; — али то се неће више догодити, за много година.

— И не треба, господине — рече Адам хладно; — ја сам мислио да вам пишем, сутра, да је боље да сви односи међу нама престану, и да се постави неко други на моје место.

Артура ошину овај одговор, и он настави, не

без извесног напрезања: - ___- Хтео сам да говорим с вама и о томе.Нећу тражити да умањујем ваше нерасположење према мени, нити ћу вас молити да учините што за мене. Желим само да вас питам: хоћете ли ми помоћи да умањим зле последице једне прошлости која се не може поправити Не мислим на последице по мене, него по друге. Ја знам да је врло мало оно што могу учинити. Знам да ће најгоре последице остати; али се нешто можда даје учинити, иви ми можете помоћи. Хоћете ли ме саслушати стрпљиво 2

— Хоћу, господине — рече Адам, с устезањем. — Да чујем шта је то. Ако могу помоћи да се што поправи, хоћу. Срџмба не поправља ништа, то знам. Ње је било доста.

а а за а Лир часа о ~—_ ~ |:

а а ће