Adam Bid

АДАМ БИД | 481

— Пошао сам у Ермитаж — рече Артур. — Хоћете ли да одемо донде, и да тамо седнемог Лакше ћемо разговарати.

У Ермитаж није нико улазио откад су њих двојица изашла из њега, заједно; Артур га је закључао и кључ метнуо у своју фијоку. Сада, кад га је опет отворио, нашли су свећу догорелу у светњаку; столица, на којој је Адам седео, била је на истом месту, корпа пуна исцепаних хартија, а испод те хартије, на дну, сећао се Артур, лежала је ружичаста свилена марамица. Тешко би им било ући у Ермитаж, да нису стигли до њега већ са тешким мислима.

Седоше једно према другом, и Артур рече: Ја одлазим одавде, Адаме; идем у војску.

Сиромах Артур мислио је да ће Адам његовом изјавом бити дирнут, да ће се у њему кренути неко саосећање. Али Адамове усне остадоше стиснуте, а израз лица непромењен. Артур настави:

— А што сам хтео да кажем, ово је: један од разлога да одем одавде, јесте, да нико други не морадне остављати ЖХејслоп, остављати своје огњиште због мене. Учинио бих све на свету, нема те жртве коју не бих поднео, само да се избегне још која неправда другима због мене, због онога што се десило.

Артурове речи постигоше сада савршено супротан резултат од оног који је он очекивао. Адаму се учинило да у тим речима назире идеју компенсације за једно зло које се не може поправити; покушај самомирења на тај начин што би се учинило да зло донесе плодове које иначе доноси добро; и то га је узбунило. Он је био исто толико наклоњен да погледа у очи мучним чињеницама, колико је Артур био наклоњен да окреће очи од њих. И, још, у Адаму се крену обазриви понос човека сиромашна у присуству богаташа. Осетио је да му се враћа некадања строгост, кад. је рекао:

— Сад је за све то доцкан, господине. Човек треба да чини жртве да би избегао да учини зло, а жртве нису у стању учињено зло учинити неучи-