Adam Bid

488 ЏОРЏ ЕЛИОТ

њеним. Кад се људима зада смртна рана, она се не лечи знацима наклоности.

— Наклоности! — повика Артур уцвељен како можете и помислити да сам то имао на умуг Појзерови, г. Ервајн ми је рекао, намеравају да напусте место где су живели толико година, кроз покољења. Зар ви не видите, каошто Г. Ервајн види, да би добро било кад би их човек могао наговорити да савладају осећаје који их гоне на селидбу; да би боље било да остану на старом месту, међу пријатељима и суседима који их познају.

—- јесте тако — рече Адам хладно — али је тешко савладати осећаје. За Мартина Појзера ће тешко бити да иде у други крај, међу туђе људе, јер је овде одрастао, и он,и пре њега његов отац; али је још теже за човека његових осећаја да остане. Не видим начина да оно што је болно не буде болно. Има једна врста штете, господине, која се не може никако накнадити.

Неко је време Артур ћутао. Упркос другим осећајима, који су то вече владали њиме, његов се понос бунио против Адамовог начина поступања према њему. Зар не пати и он2 Зар нијеи он био принуђен да напусти своје најмилије надег А све је остало тако као и пре осам месеци: Адам га принуђава да што јаче осети да се не може поправити зло које је учинио; он окреће према њему, Артуру, отпор, која највише дражи жустру и плаху његову природу. Али његову срџбу надвлада одједаред оно исто што је савладало и Адамову срџбу кад су се први пут сукобили: патње на лицу давно познатог и блиског ч0века. Тренутна Артурова борба заврши се тиме што он осети да мора поднети много што-шта од Адама, коме је и он дао прилике да много што-шта пре пати; и зато је било нешто од детињски молећивог прекора у тону његових речи:

— Али људи могу нанесене увреде још погоршаји неразложним понашањем, кад пусте срџби на вољу, и задовоље је тренутно, уместо да размисле какве последице то може имати у будућности.