Adam Bid

АДАМ БИД 491

да је позно. Осетио сам да сам био претерано груб према оцу онда кад га је нестало; и осећам то сад, чим на њега помислим. ја немам права да будем тврд према онима који су неправо чинили, и због тога се кају.

Адам је изговарао те речи јасно и одлучно, као човек који се решио да не изостави ништа од онога што треба да каже; али продужи с више устезања:

— Нисам хтео примити вашу руку онда, кад сте ви то тражили; али ако ви хоћете то да учините сада иако сам одбио онда...

Артурова бела рука нађе се у Адамовој снажној шаци у истом том тренутку, при чему у обојици навреше старе дечачке симпатије.

— Адаме — рече Артур, доведен до потпуног признања — никад се оно не би догодило, да сам знао да је ви волите. То би ми помогло да се сачувам. ја се јесам бунио; нисам никад хтео да.јој учиним неправду. После сам вас обмануо, а то је учинило од зла горе; али ја сам мислио да сам на то принуђен, и да је то најбоље што могу да учиним. У оном писму сам јој рекао да ми се обрати ако западне у какву беду; немојте мислити да не бих учинио све, што бих могао. Али ја сам почео наопако, па се завршило још горе. Бог ми је сведок, дао бих живот свој кад бих могао зло да поправим.

Седоше опет један према другом, и Адам рече, дршћући:

— Како је изгледала, господине, кад сте се растали 2

— Не питајте ме, Адаме — рече Артур. — Дође ми који пут као да ћу полудети, кад се сетим њених погледа, и онога што ми је рекла, и да нисам могао добити пуно помиловање — нисам је спасао од бедне судбине да буде прогоњена — и да ништа не могу за њу чинити за све то време, и да она може умрети под том осудом и не примити никакве утехе више.

—- Ах, господине — рече Адам, осетивши сад први пут да његове патње тону у симпатију према Артуру — ја и ви често ћемо мислити о једној истој

~